Драган Ивановић Некада је од Попинске реке па све до села Стублице жубор воде покретао чак 18 воденица поточара, које су мештанима обезбеђивале пшенично и кукурузно брашно изузетног квалитета. Данас, те воденице углавном стоје напуштене, скривене у растињу, без воде која би покренула точкове и без интересовања мештана да их обнове.
Њихову улогу већ дуги низ година преузели су електрични млинови, али како истичу стручњаци, брашно добијено на старински начин – из поточара – било је неупоредиво квалитетније. Један од њих, трстенички хидролог Дејан Вујанић, каже да воденице не морају остати само у сећањима.
“Воденице су, нажалост, прешле у заборав. Народ их је запоставио, али оне и даље подсећају на стара времена, када су људи запрегама довозили џакове жита. Обишли смо терен и дошли до закључка да је могуће обновити најмање четири поточаре. Оне би, уз развој сеоског туризма, поново могле оживети. Треба само подсетити надлежне и власнике – ово је добар потез који вреди реализовати”, истиче Вујанић.
Он додаје да су људи овог краја вредни и радни и да је подстицај за овакве пројекте све што је потребно како би старе воденице поново постале део свакодневног живота – не само као млинови, већ и као културно-историјски симболи једног времена. У крају још увек има њива под пшеницом и кукурузом, али модерна технологија потиснула је традицију.
Старе воденице, иако неме и зарђале, као да чекају свој други живот. А можда, у духу савремених туристичких токова, баш оне постану нови бренд овог дела трстеничке општине.
