Редакција Ако је судити према ставовима становника Крагујевца, Ниша, Сомбора и Варварина, више од 60% грађана у Србији задовољно је радом служби градске чистоће у својим срединама и како се комунални отпад прикупља и односи. Најбоље мишљење влада у Сомбору, где 82% испитаника позитивно оцењује ове услуге, док у Нишу то мисли више од 50% испитаника.
То је резултат истраживања спроведеног у оквиру пројекта “Управљање стакленом амбалажом на Западном Балкану”, у локалним самоуправама које су добиле више од 600 нових контејнера за одлагање флаша и других паковања од стакла.
“Након пластике, стакло је врста амбалаже која се најчешће разврстава у домаћинствима, а следе папир и картонска паковања, лименке и употребљена Тетра Пак амбалажа. Више од половине грађана који не рециклирају, истичу да немају услове за то, тј. да се контејнери за разврставање отпада не налазе у близини места становања. Имајући то у виду, ми смо у првој фази пројекта “Управљање стакленом амбалажом” донирали 300 рециклажних контејнера за стаклену амбалажу граду Нишу, 150 Сомбору, 120 Крагујевцу и 30 Варварину. У просеку, то је осигурало да прикупимо чак 60% више стаклене амбалаже него 2019, што потврђује да је за већи степен рециклаже прво неопходно обезбедити услове, а затим и уверити грађане да ће отпад који су разврстали завршити стварно на рециклажи, а не на депонији”, каже пројектна менаџерка у ГИЗ-у Санела Мандић Вељковски.
Према њеним речима, како би се успоставио ефикасан систем рециклаже стакла у Србији, за почетак, потребно је покренути погоне фабрике за прераду стакла у земљи, који су престали са радом и наставити са развијањем примарне селекције на нивоу домаћинстава и општина која је тек у зачетку.
“Важно је да знамо да ми као грађани који сортирамо амбалажни отпад у кућама заправо вршимо примарну сепарацију и олакшавамо посао запосленима у рециклажним центрима који врше секундарну сепарацију”, истиче Мандић Вељковски.
“Чињеница да смо у стању да произведемо скоро три милиона тона комуналног отпада годишње, а да рециклирамо свега 15% комуналног отпада и то највише амбалажног отпада посебно је забрињавајућа када узмемо у обзир да је проценат рециклирања у Европској унији знатно већи – чак до 60%”, додаје Мандић Вељковски.
Ако говоримо искључиво о стакленој амбалажи, ЕУ је као циљ поставила да се до 2030. рециклира 75% стакла, а у Србији се рециклира око 46% што је у складу са националним циљевима. У Србији, цене услуга одношења смећа још су на минималном нивоу – око пет евра, што је четири пута мање него у Словенији и готово 10 пута мање од онога што плаћају грађани Аустрије. Како би имали уређен рециклажни систем, 63% испитаника наводи да је спремно да плати вишу цену за ефикасно отклањање отпада.
Грађани би на разврставање отпада мотивисало и увођење подстицаја у виду попуста при наредној куповини или за комуналне рачуне, као и увођење система, тј. повраћаја новца за амбалажу. С друге стране, трећина испитаника сматра да додатне мере нису неопходне, јер жеља да се заштити животна средина треба да представља основни мотив.
Истраживање ставова грађана спроведено је у оквиру пројекта “Управљање стакленом амбалажом на Западном Балкану”, који је покренула Немачка развојна сарадња коју спроводи ГИЗ, заједно са оператерима амбалажног отпада – компанијама Секопак, Пакомак и Екопак. Пројекат су имплементирали НАЛЕД у Србији, Регионална развојна агенција Херцеговине (РЕДАХ) у БиХ и Заједница јединица локалних самоуправа (ЗЕЛС) у Северној Македонији.
