Жири за доделу награде “Јефимијин вез”, у саставу Даница Андрејевић, председник; Братислав Милановић, члан и Драган Лакићевић, члан, донео је једногласну одлуку да овогодишњу награду дедели збирци песама “Заветне” аутора Љубише Ђидића. Жири сматра да је поетика свељубави, тиховања и духовности овом збирком креирала храм саборног умља, генске примордијалне меморије и националне истине. Песник је сублимирао саможиће и општежиће, традицију и модерни сензибилитет, доносећи сугестивне естетичке резултате.

Сам песник је деценијама био стуб Багдалиног културолошког круга који је сабирао значајне писце и ствараоце. Лирска збирка “Заветне” је заклетва, молитва и болна љубав за род и парадигма за награду која јој је додељена. Ђидић затвара круг прошлости и савремености, словољубва и негативних манифестација реалног света. У ужи круг ушле су и збирке песама: “Мирис старог сребра” Пера Зупца, “Пут у праскозорје” Милене Северовић и “Шестар за ореол” Косте Косовца. Професор др Даница Андрејевић детаљно је образложила одлуку жирија.

“Свети круг само још један човек чува – песник. Не зна да ли су га краљеви, свештеници, војници, уметници замолили да остане или је само био последњи и кад су сви отишли, рекао је – издржаћу. Овај свети круг Беле Хамваша, Љубиша Ђидић чува деценијама. Наш песник сублимира етику и естетику, саможиће и општежиће, есенцију свељубави и егзистенцију националног. У храмовној визији “Заветних” он је спојио матерњу мелодију Момчила Настасијевића, генску меморију, саборно умље и примодријалну истину свог народа, на ползу народу и језику, како вели Доситеј. Ђидићева лирска зиданица је духовна, али и световна кућа. Он је у културолошком кругу Багдале сакупио читаву књижевну републику аутора који су доносили естетички и вредносни плуралитет у српску књижевну средину. Правећи сопствени поредак традиције који подупире брдо Багдале, али и то брдо подржава песнике, Ђидић је наше архајске митове и личности обогатио модерним сентиментом”, навела је проф. др Даница Андрејевић.

Она истиче да у времену нових ратова и нових Варвара, из мутне сенке Апокалипсе, песник очувава “вредност ствари спасених из бродолома” како пише Андрић, нудећи духовни спас у божјем апсолуту и еманирајући своје емотивно мислеће јаство. Професорка каже да као савремени урбани рапсод, песник носи свој сан о свељубави, тихости и суштини бића у венама средњевековља, свестан савремене ситуације новог Сизифа или Прометеја.

“Он у “Заветним” пролази кроз дубине, висине и зидове времена као добри дух који посматра метаморфозе света и феномени постају ноумени, пројектујући представе стварности у своје унутарње видело. Завет универзално обручује заклетву да се на страшном месту постоји, као у Крушевцу или на Косову, али су то и величанствена места постојања у којима станује Свет грал. Поетизација факта, естетизација историје и лирски трагизам су основе ове поезије. Српски човек је увек између Гордијевог чвора и Дамокловог мача, али чува, као свице, свој спиритус, аниму и агапе. Те синергије љубави песник назива “љубовезнице” и оне спајају век са веком и “човека с човеком”, како нас учи Змај”, додаје проф. др Андрејевић.

Према њеним речима, национално у сопству и бићевитост у колективном умљу Љубише Ђидића говори о “нашости језика” и “процесу себе”, како вели мудра Исидора Секулић. Свети Сава је дете вечности, зато и завет мора бити вечан. Ђидићева лирска имагинација, синтетисање митских и савремених појава чини га парадигмом за ову награду. Митови и јесу духовна биографија народа и археологија његовог духа. У временима злим, да горих не може бити, иако непоменуто, песникова рука је била и на слову веза Јефимије, веза бола и љубави, вођена интуицијом и иницијатијом у суштину заветности. Лирским концем и словом из своје библиотеке, Ђидић се причвршћује за Јефимијино повесмо и словољубве Деспота Стефана Лазаревића. Љуби “стиње”, као царица Милица, градећи Љубостињу. То је “стиње” од кога Раде Неимар подиже ову величанствену лавру.

“Песник тражи вредности Почела, истерујући мрак из своје и наших душа. Од иманентног ка трансценденталном, аутор нам открива стари и нови олтар на кога пада тамњан његових песама. Мада кратке, малореке, ове песме синтезе, средишта и теменоса, прави су калеидоскоп и контрапункт завета, пораза и наде усправне поезије која нуди чисте речи, чисти апсолут, љубав, чисту супстанцу спиритуса (све је прах осим спиритуса, како вели Црњански) и апсолутно обожене песме.

Песник се налази у интертекстуалном и дијахронијском односу с предчасницима културе и уметности, у дијалогу с њима јер гласови мртвих нису мртви гласови. Саговорници су Сократ, Христ, Достојевски, Лаза Костић, Пикасо, Брана Петровић, Матија Бећковић. Поред тога, постоји страх песника да смо изгубили своју историју.

Госпођа Андрејевић каже да се често у Ђидићевој лирици налазе отпевавања на народну поезију, као у сјајној песми речитог наслова “Није све у хлебу”, које прати лирски круг о љубави према жени. “Ту љубав надлеће пчела Светог Саве, као симболична космичка божја мисао, којој се, такође фаунски симбол, придружује и ласта, нежна обновитељка света. Збирка “Заветне” је експресија једног већ зрелог песника који не мора да доказује своје место у савременој српској поезији. Он је спасао слово из своје библиотеке за ону већу, вавилонску. Мада поезија не може да спасе свет, може да спасе понеку душу. Довољно за један живот и једну лирику. Ни Бог не зна шта ће с нама, вели песник. Али, Ђидић зна. Кад се буде разложио, вратиће се међу своје, у кућу чисте речи, у фреску манастира, у властиту молитву прочишћену љубављу и болом. Са црквом у себи. Волим да кажем да Бранко Миљковић једино није био у праву кад је рекао да ће поезију сви писати. Неће. Неће ни уз помоћ нано и квантне технологије. Писаће је чувари светог круга као Ђидић. Наш песник је често награђиван. Али је ова награда најистинитија и најсличнија његовој песми, сигурно забодена лирска стрела у душу завичаја и национа. Ова награда је додељена њему, али је он додељен награди и у друштву је значајних песника”, закључује проф. др Даница Андрејевић.