На железничкој станици у Сталаћу, у ноћи између 12. и 13. септембра 1979. године, догодила се једна од најтежих железничких несрећа које су погодиле тадашњу Југославију. Неколико тренутака било је довољно да се редовно путовање претвори у трагедију са десетинама жртава. О овом догађају објављена је ове године и књига завичајног аутора Миодрага Димића, у издању Народне библиотеке “Ћићевац” под називом “Отргнуто од заборава – комедије, трагикомедије и трагедије на шинама у Сталаћу и околини”

Према подацима из тог периода, теретни воз је, око пола два после поноћи, прошао сигнал који је показивао забрану проласка и великом брзином ушао на колосек којим се кретао путнички воз на линији Београд-Скопље. Судар је био страховит. Вагони путничког воза претрпели су огромна оштећења, а спасилачке екипе, лекари и припадници војске који су убрзо стигли на место несреће затекли су призор који је тешко могао да се опише.

Тачан број погинулих годинама је навођен различито, а у извештајима се појављују бројке од 62 до 72 жртве. Више од стотину људи је повређено. Међу погинулима је било и 25 припадника Југословенске народне армије – питомаца, војника и регрута који су путовали ка својим јединицама.

Трагедија је одјекнула далеко изван Сталаћа. Вест о несрећи пренели су и велики светски медији, док је у Југославији уследила опсежна истрага о томе како је до судара уопште могло да дође на једној од најзначајнијих железничких линија.

Истрага је указала на људски фактор као непосредни узрок. Машиновођа теретног воза није зауставио композицију пред црвеним сигналом, а посебну пажњу изазвале су информације да уређај за контролу будности није био у функцији. Управо је тај безбедносни систем требало да реагује у случају да машиновођа изгуби пажњу или није у стању да одговори на упозорење.

За трагедију су пред суд изведени машиновођа и његов помоћник. Обојица су осуђена на дугогодишње затворске казне – машиновођа на 20, а помоћник најпре на 12, потом на 15 година затвора.

Оно што је остало после судара нису биле само поломљене композиције и оштећена железничка инфраструктура. Иза бројева остале су породице без својих најмилијих, људи који су преживели са тешким повредама и локална средина суочена са последицама једне ноћи која је променила животе великог броја људи.

Данас, 47 година касније, 13. септембар остаје датум који подсећа на цену људске грешке и значај безбедносних система. Сталаћ је тако остао уписан у историју железнице као место једне од највећих мирнодопских трагедија на овим просторима.

Фотографије из књиге: “Отргнуто од заборава – комедије, трагикомедије и трагедије на шинама у Сталаћу и околини”