Један од многобројних хуманих људи, вишеструки добровољни давалац крви, бивши радник “ППТ Хидраулика” у Трстенику, а после 40 и кусур година радног стажа од прошле године и пензионер, јунак је ове наше приче. То је Зоран Пецић, који са супругом живи у Дубљу код Трстеника. Рођен је 1964. године, основну школу завршио је у Попини, а Средњу техничку у Трстенику.

“Управо тако, после завршене школе као мајстор металостругар 1982. године почео је мој радни век у тада добростојећој фабрици “Прва петолетка” – погон Хидраулике. Временом се ситуација у фабрици погоршавала, није било довољно посла, лоше плате, што се данас посебно одразило на раднике. У фабрици је добро и успешно функционисало Друштво добровољних давалаца крви, ја се учланио и са осталим колегама редовно учествовао у акцијама, тако да сам до сада дао крв укупно 104 пута. Наше друштво је сарађивало са више друштава у Србији, али и ван ње, па смо тако узвраћали посете акцијама. Своју хуманост показали смо у Требињу, Никшићу, Сутомору. Волео сам и знао да је крв увек дефицитарна и потребна за лечење људи, драго ми је да сам и ја у свему томе дао свој допринос у спасавању људских живота. У знак те моје хуманости добио сам од Црвеног крста захвалницу, што ме је обавезивало да и даље помажем на овај начин”, прича нам Зоран, радник и хуманиста.

Осим рада у фабрици и редовних учешћа у акцијама добровољног давања крви, јунак ове приче бавио се и данас се бави различитим пословима. Временом је био и фотограф – репортер на свадбама, крштењима, рођенданима, школују се деца и требао је сваки динар. Осим супруге Весне, синови су одрасли, оженили се и имају своје породице, две снаје, три унуке и један унук употпуњавају породичну атмосферу Пецића.

“Ја волим много природу, прошетам тако до оближње шуме, кад је сезона тамо спремам дрва за зиму, уберем и по неку печурку кад стигну и тако, на селу увек има неког посла, поготово сада када сам пензионер, мора се, такво је време и ситуација. Идем ја и на пецање на Мораву, био сам и на такмичењима риболоваца. Редовно учествујем и на неким од манифестација као што су “Трстеник на Морави”, чувена “Гулашијада” у Угљареву и другим. Са екипом “Комарци”, али и самостално, освојио сам већи број трофеја, кували смо рибљу чорбу. За тих 12 година на такмичењима сам освојио четири златне и по једну сребрну и бронзану медаљу, а ту су и дипломе. Задовољан сам оним што сам до сада постигао, само нек је здравља, све остало полако. Хвала вама на посети, ту сам ја, ако још нешто треба”, рече нам на крају Зоран Пецић.

Растасмо се, захвалисмо и ми њему и пожелесмо му добро здравље, тако од свега по мало казаног направисмо ову причу о раднику хуманисти, фотографу – репортеру, риболовцу и кулинару, садашњем пензионеру Зорану Пецићу из Дубља код Трстеника.