СРЕТЕЊЕ: Кнез Милета Радојковић (III део)

Србија у суботу и недељу, 15. и 16. фебруара, прославља Дан државности, који се на Сретење слави у знак сећања на 15. фебруар 1804. године, кад је у малом шумадијском месту Орашцу почела борба за коначно ослобођење од петовековног робовања под Турцима. Истог датума, на Сретење, али 1835.године, кнез Милош Обреновић прогласио је први српски Устав, који је сматран за један од најлибералнијих и најмодернијих у Европи тог времена. Овај датум је узет као почетак стварања модерне српске државе.

Србија је међународно призната на Берлинском конгресу 1878. године, али се сматра да су њени државни темељи успостављени на Сретење 1804. када је подигнут Први устанак. Због историјског значаја за српски народ и државу, 15.фебруар је 10. јула 2001.године изабран за Дан државности Србије. Истог дана обележава се и Дан Војске Србије, зато што су војни успеси у Првом српском устанку водили ка стварању српске војске и државе у XIX веку и због тога што се тада јављају први организовани облици оружане силе будуће српске државе. Сретење је у Србији велики верски празник, који се обележава у православним храмовима широм земље и у расејању.

ПРВИ И ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК

Кнез Милета Радојковић, уље на платну Уроша Кнежевића

Милета Радојковић рођен је око 1778. године у Ђунису, у Крушевачкој нахији, од оца Радојка Станишића и мајке Веселе. Након тога преселио се у Катун, у Јагодинску нахију.

За време Првог српског устанка прво је био борац, а потом барјактар код Кнеза из Обрежа. Дахије, наслућујући скору побуну поробљених Срба, одлучују да побију народне прваке. Из Темнића су се на црном списку налазили Јефта Бркић, кнез темнићки и буљубаша Милета Радојковић из Варварина. Међутим, турска намера се у Темнићу није остварила. Милета Радојковић борио се током 1806. године у редовима Темнићке војске под командом кнеза Јефте Бркића. Јунаштвом и војничком вештином истакао се током 1810. године у бици код Варварина. Феликс Каниц оставио је запис о учешћу кнеза Јефте и Милете Радојковића у бици на Громади 1811.године. “На Громади је 1811. године Карађорђе са кнезовима Младеном, Јефтом и Милетом из Катуна дочекао Хуршид-пашу који је долазио са 8.000 људи, разбио га и спречио му продор у Црну реку.

За време Другог српског устанка био је међу првима који су устали, пошавши са војском и народом у збег на Јухор. Чувао је српска села од Турака који су од Јагодине надирали преко Мораве на Темнић и околину. Истакао се разбивши Турску војску под командом Алибега, сина чувеног Карафејзије, која је надирала преко Мораве на Јагодинску нахију. На Мајурском атару, под Гиљем, Милета Радојковић је са 500 Темнићана у петочасовном јуначком отпору издржао налет бројније Турске војске. Када је окончан Други српски устанак Милета Радојковић постао је кнез Темнићки и врло брзо је напредовао.

ОПШТЕНАРОДНИ СУД

У октобру 1823. године постао је члан крагујевачког Општенародног суда, највишег суда, који се касније поделио на Совјет и Велики суд. Милета је 1823. био председник Општенародног суда. Током 1826. године кратко време био је члан Београдског народног суда да би се исте године поново вратио у крагујевачки Општенародни суд. Кнез Милета Радојковић посебно се истакао у борби за присаједињење шест отцепљених нахија крајем 1832. године. Двадесет другог марта 1834. године постављен је за Великог сердара Расинске области, која је тада обухватала Крушевачки, Јагодински, Параћински и Ресавски округ.

Сретењски устав

МИЛЕТИНА БУНА И МИНИСТАР ВОЈНИ

Милетина буна против апсолутистичке власти Милоша Обреновића започела је 17. јануара 1835. године, а Милета Радојковић је постао њен вођа јер је сакупио највећу војску. Ова побуна приморала је кнеза Милоша Обреновића да сазове 15. фебруара 1835. године Сретењску скупштину која је усвојила Сретењски устав, којим је ограничен кнежев апсолутизам. Након проглашења Сретењског устава постао је 15. фебруара 1835. члан Државног савета и министар војни. Министар војни био је само до 28. марта 1835. године јер је кнез Милош ставио Сретењски устав ван снаге. Октобра 1837. године постављен је за члана Великог суда. Након проглашења Турског устава марта 1839. године поново је постао члан Државног савета.

Током 1840. иступио је против Султановог дерата, којим су Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић постављени за саветнике кнеза Михаила Обреновића. Чин генерал-мајора добио је јула 1841. године. Од јуна 1842. био је члан Друштва српске словесности. Заједно са кнезом Михаилом напустио је 07. септембра 1842. године Србију, за време смене династија. Након извесног времена вратио се у Србију и живео је у Јагодини. Умро је 26.09/08.10.1852.године у својој кући у Доњем Катуну, а сахрањен је у породичној гробници покрај цркве Успења Пресвете Богородице у Варварину.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *