Интервју: Никола Шаиновић

Некадашњи председник Владе Републике Србије и потпредседник Владе СР Југославије Никола Шаиновић боравио је у среду у Варварину, а поводом промоције књиге које је одржана у Општинској библиотеци. У интервјуу датом нашем порталу Шаиновић је говорио о времену када је водио Владу Републике Србије и сарадњи са тадашњим потпредседником Владе Станојем Анђелковићем, односима са Зораном Анђелковићем Бакијем, као и о историјској улози Слободана Милошевића.

Почетком деведесетих година двадесетог века изабрани сте за потпредседника Владе Републике Србије и министра енергетике и рударства. Разговарате ли са актуелним министром Александром Антићем о том ресору и каква је ситуација сада у односу на тај период, имајући у виду да је тад почео распад Југославије?

“Ја сам био министар енергетике од 1989. до 1993. године и захватио ме је један најтежи период, а то је период санкција, нафтног ембарга и енергетске изолације земље. Значи, једно је био нафтни ембарго, а друго електро енергетске везе Србије са окружењем су биле прекинуте, а електро енергетски систем је био јединствени систем бивше Југославије, тако да је то била једна изузетно сложена ситуација, како народ каже, не поновило се. Ми смо успели да очувамо тај систем пре свега захваљујући кадровском потенцијалу и техничкој снази Електропривреде Србије која је поднела највећи терет. То је било то време, данас, ја сам врло близак са Сашом Антићем, ми смо другови, долазим код њега, пратим развој енергетске ситуације, данас је то потпуно нова ситуација. Данас се ради о енергетским интеграцијама, значи о повезивању енергетских система. Данас је енергетски и електро систем Србије интегрисан у овај део Европе, данас је Србија интегрисана много више у гасни систем. Данас у Србији ради моћна нафтна компанија као што је НИС, тако да је ситуација, наравно у енергетици никад није све готово, светска енергетска тржишта су сложена, али наша ситуација је много, много стабилнија”.

Када сте именовани за премијера 1993. године тада је наш земљак, нажалост сада покојни Станоје Анђелковић, иначе дугогодишњи директор ФАМ-а у Крушевцу, постављен за потпредседника Владе и био је задужен за привреду, можете ли нам рећи каква је била сарадња са њим у том периоду?

“Тада су у Владу на привредне ресоре по правилу долазили успешни директори из целе Србије. Ту су били директори из Заставе, ФАМ-а, а блиски сарадници су нам били успешни други директори целог крушевачког краја, Саша је ту био један доајен, направио је фабрику која ни по каквим другим ресурсима ту није била да није кадровски ресурс, јер овде нема ни извора нафте, ничега, а имамо фабрику мазива, зато што и дан данас постоји јер добро је направљена и тај људски потенцијал који је створио ту фабрику и он као човек који је окупио људе. Он је важио за веома доброг, поштеног, оданог сарадника, који је окупљао људе, који није мерио време, а то је било време кад су такви људи били златна вредни јер је требало налазити на дневној основи решења услед санкција и блокаде земље, а главни задатак тада је био да привреда функционише упркос блокади и његов допринос томе је био велики”.

Ви сте сарађивали и са још једним нашим земљаком, Зораном Анђелковићем Бакијем који је током 1998/99. године обављао функцију председника Привременог извршног већа Косова, у периоду када сте Ви били потпредседник Владе СРЈ задужени за ту српску покрајину. Иначе, Баки је био и један од најважнијих сведока Ваше одбране пред судом у Хагу?

“Зоран Анђелковић и ја смо поделили један врло тежак период. Ми смо остали одани сарадници, верни борци за Србију доживотно, прошли смо тај период 1998. када је изведена највећа антитерористичка операција. Зоран је тада био делегиран испред Владе Србије да буде на Косову и Метохији, а онда у јесен је обновљено Привремено извршно веће Косова и Метохије. Зоран је био председник тог Привременог извршног већа и то веће је имало огромну улогу у стабилизацији Косова и Метохије током краја 1998. почетак 1999. у присуству Вокера, мисије (ОЕБС), у изузетно тешким околностима, а посебно за време рата. Од свих догађаја који су се десили, понекад се не види довољно колико је улога тог извршног већа велика јер су се они бавили целим тереном, бавили су се људима, хуманитарним питањима, функционисањем снабдевања, функционисањем нормалног система промета, контроле, инспекција, забране малверзација, а посебно бригом о избеглицама. То што су Зоран Анђелковић и његови сарадници, и Срби и Албанци чланови ПИВ-а, што су учинили 1999. је национални капитал као политички резултат и као борба за људе без обзира који су.

Зоран је дошао у Хаг, да сведочи у моју одбрану. То данас морам да кажем, тада 2009. године, то је био огроман  изазов. Он мора тамо пред судом прво да потврди да је сарађивао са мном, да би онда потврдио шта сам радио ја, а ја сам оптужен тако да ми прети доживотна робија. Треба бити потпуно убеђен да учествујеш у исправној борби и да ризикујеш да дођеш да о томе сведочиш. Зоран је дошао, сведочио и не само сведочио већ целој тој ситуацији дао један печат јер је донео документацију, није донео само неку причу, већ је донео документацију како се све одвијало, показао је оно важно да је наша држава функционисала у свим сегментима, па и на Косову и Метохији. Једно је што сам му ја лично целог живота захвалан за храброст да тамо уопште дође, а друго, то је и од историјског значаја за то шта се догађало на Косову и Метохији.

За крај овог разговора, када се са ове дистанце погледа, каква је у ствари историјска улога покојног председника Србије и СРЈ Слободана Милошевића?

“Када са ове дистанце све гледамо, онда су крупне стратегијске одлуке Милошевића, када се ради о одбрани српског народа и суверенитета Југославије и Србије, те његове одлуке и та стратегија је била исправна. Ми можемо да говоримо да смо у реализацији те стратегије имали пропусте и понеку грешку, личну и колективну, али стратешке одлуке су биле исправне. Милошевић није дозволио да се цепање Југославије претвори у потпуну маргинализацију и губљење идентитета српског народа и као резултат те борбе, са толико вишеструко јачим противником, ми имамо један тежак губитак као што је губитак Крајине, али имамо један тако велики резултат као што је изградња Републике Српске и имамо, у невиђеном отпору НАТО агресији, документе који признају суверенитет Србије на Косову и Метохији, то је резолуција 1244.

Тако мала земља, тако дуго исцрпљивана санкцијама и ратовима на простору Југославије, постигла је тај резултат за будућност и тај се резултат не може одвојити од Слободана Милошевића и кад ми говоримо о том времену, ми треба пре свега да говоримо о државним питањима. Лична и друга питања су мање важна, а нама често хоће да понуде да заменимо тезе, али ми треба да се чувамо историје, крупних питања и ми његови саборци треба то да понављамо зато што велики део проблема кризе бивше Југославије нажалост није потпуно завршен и зато се неких елемената стратегије очувања српског националног бића, очувања Републике Српске, заштите српског народа који живи на Косову и Метохији, непризнавања независне државе Косово, то су елементи стратегије који живе данас и који ће живети дуго. То је његов легат”.

(Н.П.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *