СРЕТЕЊЕ: Хаџи Проданова буна 1814, Други српски устанак и стварање самосталне српске државе (II део)

Србија у суботу и недељу, 15. и 16. фебруара, прославља Дан државности, који се на Сретење слави у знак сећања на 15. фебруар 1804. године, кад је у малом шумадијском месту Орашцу почела борба за коначно ослобођење од петовековног робовања под Турцима. Истог датума, на Сретење, али 1835.године, кнез Милош Обреновић прогласио је први српски Устав, који је сматран за један од најлибералнијих и најмодернијих у Европи тог времена. Овај датум је узет као почетак стварања модерне српске државе.

Србија је међународно призната на Берлинском конгресу 1878. године, али се сматра да су њени државни темељи успостављени на Сретење 1804. када је подигнут Први устанак. Због историјског значаја за српски народ и државу, 15.фебруар је 10. јула 2001.године изабран за Дан државности Србије. Истог дана обележава се и Дан Војске Србије, зато што су војни успеси у Првом српском устанку водили ка стварању српске војске и државе у XIX веку и због тога што се тада јављају први организовани облици оружане силе будуће српске државе. Сретење је у Србији велики верски празник, који се обележава у православним храмовима широм земље и у расејању.

ХАЏИ ПРОДАНОВА БУНА

Хаџи Продан Глигоријевић, илустрација из Илустроване историје српског народа Косте Мандровића

Турци су након покоравања Србије 1813. године ставили њене житеље изван закона. Дванаест дана важила је заповест о истребљењу мушког становништва у Шумадији, док су жене и деца дељени војсци као награда. Велики везир Хуршид-паша, стигавши у Београд, прогласио је општу амнестију и поставио 12 обор кнезова у 12 нахија Београдског пашалука.

Сулејман-паша Скопљак у Београдском пашалуку завео је управу сличну дахијској чији су зулуми тих дана достигли врхунац. Три личности обележиле су најтеже време у историји Србије – Станоје Главаш, хаџи Продан Глигоријевић и Милош Обреновић. Милош Обреновић је био најзначајнија личност у Београдском пашалуку после пада устаничке Србије. Везир Сулејман-паша Скопљак нашао је у Милошу Обреновићу првог сарадника, називао га је својим посинком и поставио за баш-кнеза трију нахија – Рудничке, Крагујевачке и Чачанске. Након тога Милош Обреновић је и формално био најугледнија и најзначајнија личност у Београдском пашалуку.

Хаџи Проданова буна избила је спонтано 1814. године без икаквих припрема у околини манастира Трнова код Чачка и у Пожешкој нахији. Побуњеници предвођени хаџи Проданом имали су успеха у бици код Кнића над војском Ашим-бега и Милоша Обреновића. Међутим, Ашим-бег и Милош Обреновић нису напустили бојиште, што је збунило устанике, који су се током ноћи повукли својим кућама. Буна је убрзо угушена интервенцијом београдског везира и Милоша Обреновића, док је Хаџи Продан с браћом и момцима прешао преко Саве у Аустрију. Прва жртва турске освете био је игуман Пајсије, док се турски терор наставља па су шумовите планине постале Србима једино уточиште.

Ни једна европска сила није желела да помогне Србима и ако су биле упознате са турским терором. Србима је преостала само нада у сопствену снагу и подсвесно уверење да их Русија неће заборавити.

Таковски устанак, слика Паје Јовановића

ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК

Припреме за други устанак обављене су ужурбано и с мање учесника. На Цвети 11/23 априла 1815.године, сакупио се народ на Сабору у Такову, поред цркве брвнаре, и доноси одлуку о подизању Другог српског устанка, замоливши Милоша Обреновића да им буде вођа. Милош је обавестио окупљене о тешкоћама које им предстоје, али се прихватио старешинства под условом да му буду верни, послушни и да забораве међусобне сукобе. Вративши се у родну Црнућу, Милош се поколебао и након дужег премишљања отишао у вајат, обукао војводско одело, припасао сребрно оружје, развио устанички барјак и предао га Сими Паштрмцу рекавши: “Ево мене, а ето вама рата с Турцима.” Затим је ушао у кућу и наредио писару да “распише књиге на све стране, да устаје на оружје и мало и велико и да бију Турке.

У Други српски устанак ушло се са нешто јачом одлучношћу и непоколебљивошћу, а то се може видети из изјаве Милоша Обреновића окупљеном народу у Такову да им другог спаса нема него да се “бију с Турцима док не помру сви“. Сазнавши за устанак, Порта је, користећи повољне међународне околности издала ктил-ферман, крвничку наредбу, којој је бунтовнике лишила свих права: “Поменути бунтовници да се униште и истребе, њихов иметак и њихове ствари да се попале тако да им више никада не падне на памет да се поново дижу и буне, поменути издајници с помоћу Божијом нека се из корена истребе и нека се натерају на покорност.” Две војске с подручја Царства и једна из Београдског пашалука, предвођене тројицом везира, имале су задатак да реализују султанова наређења.

Српски устаници су однели победе на Љубићу код Чачка, Палежу, Пожаревцу и Дубљу. Битком на Дубљу завршено је српско-турско ратовање које је трајало од 1804. до 1815. године. Једанаестогодишњи рат однео је око 21% становника Србије – сваки пети Србин положио је живот за васкрс Србије. Била је то прва од 3 демографске катастрофе српског народа у 19 и 20 веку.

После неуспеле Хаџи Проданове буне и успелог Другог српског устанка вожд Милош је окончао ратовање усменим споразумом с Марашли-Али-Пашом у Белици код Ћуприје 1815. године. Турци су пристали на преговоре због промењених међународних околности јер је Европа, после Наполеонових ратова, била окренута за вођење мира, док је Русија подржала захтеве српских устаника код Порте. Порта је именовала Марашли-Али-Пашу за новог Београдског везира. Овим усменим договором између Марашли-Али-Паше и Милоша Обреновића новембра 1815. године, војске су распуштене, а Срби у Београдском пашалуку стекли су право да српски кнезови сакупљају порез, да спахије добијају тачно одређени десетак, да у седишту нахије седе муселим и српски кнез који ће заједно судити Србима и да у Београду ради Народна канцеларија састављена од 12 нахијских кнезова. Тиме је у Београдском пашалуку успостављено двовлашће (српско-турска власт). Иако је Порта легализовала усмени споразум кнеза Милоша с Марашли-Али-Пашом издавањем осам фермана (ферман- писмена наредба турског цара) у зиму 1815/16 године било је потребно издејствовати султаново и међународно јемство, којим би Србији била призната аутономија у оквиру Османског царства.

СТВАРАЊЕ САМОСТАЛНЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ

Кнез Милош Обреновић

Од тог тренутка започела је дипломатска борба кнеза Милоша Обреновића у циљу проширења српске аутономије и стицања наследства кнежевског достојанства. Кнез Милош је користио добре везе са Београдским везиром Марашли-Али-Пашом, слањем депутација (изасланика) у Цариград и подмићивањем корумпираних турских чиновника како би проширио надлежности српске власти, тј. употпунио аутономију. Дипломатски успеси кнеза Милоша били су последица тешког положаја Османског царства у међународним односима и лоших односа са Русијом, као и због устанака у Влашкој, Молдавији и Грчкој 1821. године. Акерманском конвенцијом 1826. решени су руско-турски проблеми и Османско царство се обавезало да ће Србији издати ферман о пуној аутономији. Иако Србија није узела учешће у руско-турском рату (1828-1829), који је завршен Једренским миром чија 6. тачка обавезује Османско царство да одмах реши српско питање највишим правним актом Хатишерифом (највиши турски државни декрет). Турска је издала Србима три Хатишерифа – 1829, 1830 и 1833.године, као и Берат (султанов указ) 1830. Хатишерифима је призната и гарантована аутономија Србије као и припајање шест нахија (Крајинске, Црноречке, Параћинске, Крушевачке, Старовлашке у Подринске) које су ослобођене током Првог српског устанка. Границе Србије су биле до Рашке, између Алексинца и Ниша и до Тимока. Турци су имали право да бораве само у “царским градовима” – Београду, Смедереву, Шапцу, Кладову, Ужицу и Сокограду. Бератом из 1830. године Милошу Обреновићу је потврђено звање српског кнеза с наследним правом. Српска држава први пут, на основу Хатишерифа и Берата из 1830.године добија званични назив Кнежевина Србија, а кнезу Милошу Обреновићу је призната наследност кнежевског достојанства.

Владавина кнеза Милоша Обреновића (1815-1839.година) била је апсолутистичка. Куповином земље и повлашћеним правом трговине кнез Милош се све више богатио. Недостатак закона и неприкосновена кнежева власт изазивали су незадовољство. Још од Другог српског устанка поједине народне старешине покушавале су безуспешно да ограниче кнежеву власт, а избијале су и буне. Животом су платили сви који су му се супротставили, и када нису и када јесу подизане буне – Петар Николајевић Милер, Павле Цукић, Сима Марковић, вожд Карађорђе, Марко Абдулић, Стеван Добрњац, Младен Миловановић, Милоје Поповић Ђак, Ђорђе Чарапић, само Милета Радојковић, предводник буне из 1835. године, последње и највеће, сачувао је главу, што је било предуслов њеном успеху.

Сретењски устав

СРЕТЕЊСКИ УСТАВ И УЛОГА КНЕЗА МИЛЕТЕ РАДОЈКОВИЋА

Србија је имала богату уставну историју у 19. веку. Током Првог српског устанка донета су три уставна закона (новембра 1805, 1808 и јануара 1811.године), а у време владавине Милоша два устава (1835 и 1838).

Руска дипломатија и Милошева опозиција нису могле да убеде кнеза да донесе устав, оснује Савет и заштити чиновнике, али јесте једна добро организована побуна, позната као Милетина буна.

Кнез Милета Радојковић, уље на платну Уроша Кнежевића

Опозиционари, предвођени Милетом Радојковићем, Стојаном и Алексом Симићем, Аврамом Петронијевићем и Ђорђем Протићем окупили су се 12. јануара 1835. године код Стојана Симића на крштењу његовог сина, а на то славље позвали су и кнегињу Љубицу и Михајла Обреновића. Кнегиња је због невере била љута на кнеза и слагала се са планом да се ограничи кнежева власт. Завереници су се договорили да милом или силом натерају кнеза да прихвати устав и да укине кулук и обједини порез. Радикална група на челу са Стојаном Симићем је тражила да се кнез збаци са власти, док је Милета Радојковић заступао умеренији став залажући се за огрничење кнежеве власти.

Буна је избила 17. јануара 1835. године, а њен вођа постао је Милета Радојковић који је сакупио највећу војску, јер је као велики сердар Расинске области успео да побуни народ, па се у Јагодини окупило око 6.000 побуњеника. Милета је ту војску повео на Крагујевац. У сусрет побуњеницима изашао је кнезу лојални Тома Вучић Перишић са 150 коњаника. Тома Вучић Перишић, командант кнежеве гарде, и Сима Паштрмац ,кнежев “домостројитељ”, одбили су да приђу побуњеницима. Преговоре у згради Народног суда, у присуству митрополита Петра Јовановића, водили су кнез Милета Радојковић и Тома Вучић Перишић. Преговори су завршени споразумом. Договорено је да се побуњеници врате кућама, да Милош не прогони противнике који су се побунили против њега, као и да се о Сретењу сазове народна скупштина у Крагујевцу како би се разговарало о даљој организацији Србије.

Застава Кнежевине Србије

Како се Милош, који је у то време био у Пожаревцу, сложио са захтевима побуњеници су се повукли без људских губитака. Непосредна последица Милетине буне било је сазивање народне скупштине и доношење Сретењског устава фебруара 1835. Сретењски устав израдио је Димитрије Давидовић, по угледу на либералне уставе Швајцарске и Белгије. Устав је прокламовао поделу власти на законодавну, извршну и судску. Законодавну власт деле кнез и Савет (кога чине министри). Законодавна иницијатива припала је кнезу и министрима, док законе доноси кнез и Савет.

Судска власт је одвојена од управне и независна је. Предвиђено је тростепено судство. Једно поглавље устава посвећено је грађанским правима – општенародна права Србина. Србија је као држава добила границе, грб и заставу. Због слободарских и либералних идеја Сретењски устав назван је “француским расадом у турској шуми” и “делом лудости“. Против овако либералног устава изјасниле су се конзервативне силе Русија, Турска и Аустрија које нису имале уставе па га је Милош суспендовао након 55 дана важења. После тога водила се напорна борба између кнеза и опозиције коју је подржавала Русија, око доношења новог устава све до 1838. године. На крају је пронађено компромисно решење, али је било лоше због тога што је устав писан у Цариграду. Овај устав урадили су српски депутати, руски посланик и Портини чиновници, па је из тог разлога назван “Турским” уставом. Овај устав Османско царство издало је Србији у виду Хатишерифа. Устав из 1838. године је непрецизан и недоречен јер је састављен на брзину. Посебним ферманима Порта је коначно признала Србији право на грб и заставу 1839. године.

II део…

avatar
  Претплати се  
Обавести ме о