Габријела Сенфт: Писмо грађанима Варварина

На свечаној седници Скупштине општине Варварин 23. септембра, када се обележава Дан општине и 209. годишњица Варваринске битке, међу добитницима највишег признања које се додељује поводом Дана општине, Плакете општине Варварин, била је и фоторепортерка Габријела Сенфт из Берлина, Немица која није заборавила српске жртве током 78 дана НАТО агресије на СРЈ 1999. године и која се већ 20 година бори за истину о НАТО злочину у Варварину.

Плакета општине Варварин Габријели Сенфт уручена је 23. септембра, а она се данас обратила отвореним писмом грађанима општине Варварин које у наставку текста преносимо у целости:

“Поштовани представници Општинског већа општине Варварин, господине председниче Војкане Павићу!

У овом писму желим да вам изразим захвалност што сте ми доделили ову највишу част у вашој заједници, Варварину. Нажалост, то није било могуће изразити у довољној мери речима 23. септембра 2019-те.
Због мене су срећни многи моји пријатељи, који су ме подржавали све ове године у мом послу за Варваринце.

Драги варварски пријатељи и познаници!

Први пут када сам била у вашем граду, у априлу 2001. године, упознала сам жртве најгорег ратног злочина од стране НАТО-а. Па ипак, то је био наставак одлуке коју сам 1999. године донела са другим немачким женама и мушкарцима. Као и ја, и они су били згрожени и огорчени што су водећи немачки политичари послали немачке војнике у агресију, први пут од краја Другог светског рата.

У априлу 1999. године, неки су одлучили да реагују против овог рата енергично захтевајући заустављање бомби аутобусом допутовавши у бомбардовану Савезну Републику Југославију. 24. априла стајала сам са 130 других људи из Немачке и ваших сународника у Београду испред, током ноћи уништене, државне радио и телевизијске станице РТС.

Од тада, имала сам задатак да као фоторепортер ширим истину о ратним злочинима против Савезне Републике Југославије.

Захваљујем свима који су ми то омогућили. Назвала сам породицу Кампфмејер која живи у Берлину, а чија је иницијатива охрабрила Варваринце да туже Министарство одбране Савезне Републике Немачке због патње коју им је нанео НАТО. Посебно сам захвална људима из Варварина, Доњег и Горњег Катуна и Параћина, који су ми веровали, тако да ми је било дозвољено да присуствујем расправама са адвокатима и да ми је преводилац омогућио да вербално напишем извештаје сведока. Ова веома узнемирујућа недеља у Варварину, априла 2001., довела је до моје одлуке да разрадим све записнике како би представници Варварина могли да разговарају са мном и људима из Немачке.

И хтела сам да научим више о њима. Могла сам то на другом путовању у јулу 2001. године. Моја главна брига била је са Весном Миленковић, њеном сестром Тањом и Гораном Ћеличанином. Од тада се осећам дубоко повезана са погођеним Варваринцима. А мали град са својим допадљивим животним стилом, њега сам све више упознала са годинама. Осећам се угодно у њему . Чак и ако ме боли, ако морам да учим изнова и изнова, с оним што дуготрајно туговање морају да живе погођени Варваринци.

Једна жена ме је посебно импресионирала и охрабрила. Живадинка Јовановић, мајка убијеног Милана Савића, обратила нам се на једном од првих састанака тужитељки и тужитеља. Она није забринута за примање новца кроз успешан процес. Одузет вољени син не може јој се заменити. Али, као и други, она узима за право да захтева правду кроз процес, а пре свега, мора послужити за откривање варварских ратних злочина кроз ове судске преговоре. Пре свега важно је ширити истину. То ме ојачало и то видим као свој задатак, чак и 20 година касније.

Посебну захвалност дугујем и онима који су подржали објављивање документације о књизи, објављене 2014. године након завршетка суђења у Немачкој од издавачке куће “Wiljo Heinen” , на српском језику у Галерији РТС-а у Београду, поводом 20. годишњице НАТО агресије. Међу њима су Љиљана и Бора Урошевић и Бранка Стефановић, као и преводилац књиге Таиса Кривокапић.

У априлу 2001. године у Варварину Милица, петогодишња ћерка, пратила је мајку Гордану Станковић на једном од састанака у парохијској дворани. 1999. године НАТО ракете су јој на мосту убиле оца Војкана Станковића.

Од Предрага Милошевића сазнали смо да предстојеће рођење детета поново даје њему и његовој жени нови живот. Анита Милошевић рођена је у мају 2001. године. Ова деца Варваринских жртава као што су Анита, Анастасија, Марко, Сара, Матеа, Виктор, Валентина, Мартина и Мартин, Јована и Анђела (унуци другог сина Живадинке Јовановић) Сања, Димитрије, Балша и многа деца из суседства знају за рат 1999. године само од њихових родитеља. Желим да помогнем, да не заборавимо, која трајна патња узрокује рат. Да смо ми у Немачкој успели да их солидарно подржимо на њиховом развојном путу од када смо постали кума позивајући Милицу да је прати на путу до школе и до матуре, за њу има више имена него што могу да набројим. Клаус Поехлман преузео је задатак да средства и финансијске донације оптимално подели у интересу деце Варварина. И пријатељи су често ишли са мном у Варварин. Сви смо искусили топло гостопримство и нико није заборављен, између осталих и Бригита из Ајзенхитенштата или Лоу из Нордхорна. Неколико пута смо се осећали као код куће код породице Јовановић у Доњем Катуну. Топло ми је око срца кад ме Маријана зове другом мајком.

На овогодишњем септембарском путовању у Варварин, мој 27-годишњи син Оле возио се са мном. Маријана Јовановић, Живадинка Јовановић, породице Предрага Милошевића и Гордане Станковић, имали смо срдачан сусрет. Посебно смо били срећни због разговора наше деце, нп. кад је Оле разговарао са Марком о свом кувању, или су Оле и Милица открили нешто заједничко у њиховом заједничком пољу биологије. Постоји мало језичких баријера у овој новој генерацији. И ја се надам да ће успети да направе мостове пријатељства.

Желела бих да наставим да их консолидујем и штитим. Захваљујући Дејану Милојевићу, Зорану Анђелковићу, Мири Станковић Ковачевић, Клари Марчесе и многим другим пријатељима на које могу да рачунам.

Поново потврђујем захвалност на високом признању моје освећености и части да будем на листи почасних грађана Варварина.

Габриеле Сенфт, Берлин, 7. октобра 2019.”

avatar
  Претплати се  
Обавести ме о