Полагањем цвећа у Варварину, Парцану и на Јухору обележен 7. јул, Дан устанка у Другом светском рату

Полагањем цвећа на споменик народном хероју Мирку Томићу у Парцану, борцима Темнићке чете у спомен парку у Варварину, на спомен плочи угледном адвокату Марину Мариновићу на згради општинске Управе и на Споменик погинулима у ратовима за ослобођење Србије у Село Варварину, Општина Варварин обележила је 7. јул, Дан устанка народа Србије у Другом светском рату.

Цвеће је положила делегација коју су чинили председник Скупштине општине Драгољуб Станојевић, заменик председника општине Виолета Чолаковић, заменик председника Скупштине Братислав Ташић, помоћник председника општине Саша Срећковић и одборник у локалном парламенту и председник Месне заједнице Парцане Милош Антић.

Представници општине Варварин положили су венац у спомен погинулим партизанима и у месту Добре воде на Јухору на обележје које се састоји од седам камених громада, које уз чврстину и јединство у борби против фашизма симболизују и број јединица из поморавских општина које су чиниле Партизански поморавски одред основан на овом месту.

Према речима представника локалне самоуправе, обележавање овог датума, који је за време СФРЈ слављен и као државни празник, је прилика да се подсетимо свих наших хероја који су живот дали за слободу у борби против много веће и јаче Хитлеровске коалиције.

Приликом полагања цвећа у Парцану поручено је да Србија и Варварин треба да се поносе својом антифашистичком борбом, јер у целој Европи није постојао један бројчано тако мали народ који је дао огроман допринос победи над највећим злом које нас је задесило у двадесетом веку.

Такође, Варварин и Парцане треба да се поносе Мирком Томићем, човеком за кога су везани сви успеси за време антифашистичке борбе у Темнићу, а који је рођен и одрастао у овом месту са својим народом за чију слободу се несебично жртвовао.

Дан устанка, обележавао је годишњицу оружане акције Рађевачке партизанске чете Ваљевског партизанског одреда, 7. јула 1941. године у Белој Цркви, код Крупња.

На Ивањдан, 7. јула 1941. године у селу Бела Црква, код Крупња одржавао се традиционалан сеоски вашар. После црквене службе, председник општине Средоје Кнежевић је окупљеним грађанима наредио, да се због “ванредних безбедносних прилика”, разиђу кућама и већина га је послушала, али је на вашару, ипак, остало још неколико стотина сељака. Око 17 часова појавила се група од петнаест партизана из Рађевске партизанске чете, предвођених командантом Мишом Пантићем и политичким комесаром Жикицом Јовановићем Шпанцем.

Одмах по доласку, партизани су, под липом испред кафане Босе Недељковић, окупили око себе сељаке. Потом су им одржали антифашистичке говоре у којима су позвали народ у борбу против окупатора. Говорили су лекар Миша Пантић из Ваљева, студент права Владан Бојанић из Беле Цркве и Жикица Јовановић Шпанац, новинар из Ваљева и учесник Шпанског грађанског рата. После одржаних говора партизани су се удаљили. Многи младићи, који су били на вашару тада су се придружили Рађевачкој партизанској чети.

Одмах по одласку партизана, у село је стигла жандармеријска патрола, која је у међувремену била обавештена о доласку “наоружаних комуниста”. У њој су били наредник Богдан Лончар и каплар Миленко Браковић који су почели, окупљеном народу, да говоре да иде кући и почели да га растерују. Тада је Владан Бојанић, појурио за партизанском групом коју је сустигао код извора крај речице Коларуше. Испричао је о грубом насртају жандара, па су се Жикица Јовановић и Миша Пантић, вратили са намером да разоружају жандарме.

Лончар и Браковић су, одмах по доласку партизана, посегли за оружјем, али нису стигли да га употребе. Жикица је, из непосредне близине, из пиштоља (носио је два пиштоља на боковима, као и сви политички комесари из Шпанског грађанског рата) убио обојицу.

Извештај немачке Крајскомандантуре I/847 из Шапца о овом догађају је следећи:

“У понедељак, 7. јула, у 17.30 часова, појавило се у Белој Цркви 16 до 20 устаника, наоружаних аутоматима, једним митраљезом, пиштољима и пушкама, под командом лекара Милоша Пантића из Ваљева и покушали су да становништво наведу на оружани отпор против немачке посаде и на разарање немачких фабрика. Забранили су даљи рад у предузећу и запретили стрељањем. Два српска жандарма, која су се ту нашла, била су убијена, што је читаво становништво примило са симпатијама.”

После ослобођења Југославије, Народна скупштина Србије је 27. јуна 1945. године донела одлуку којом је акција Рађевачке партизанске чете проглашена за Дан устанка народа Србије, а овај датум се обележавао све до 2001. године у Парцану као централна манифестација у општини Варварин.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *